Gluva kuèka

02.10.2004.

BIG B.
srida 22. 9.
Sve se mislin oæu li poæ na godišnji. I od lani mi je propalo jedno petnajst dan. Kako san skupija godin i staža, to kad bi iša na godišnji, ne bi me bilo jedno šest nedilj. A žaj mi je toliko ostavit rubriku. I di bi to iša, i šta bi to èinija? E, moga san poæ na koje krstarenje ili petnajst dan u koji hotel. Ubili me veliki pinezi. Zato stojin doma. Zaletin se na koji poluslužbeni put, i ne vidin uru za vratit se. A kad san doma, onda san ka u škatulu. Moj kantun, moja strana posteje, kantunal s librima i karton za pisat. I pet-šest kemijskih. Najmrže mi je kad mi usrid pisanja kemijska izduši. Onda je zaitnen kroz ponistru i uzmen drugu. Ovo san bija na promociju nagibnog vlaka, pa san tamo dobija jedno desetak kemijskih. A donija mi je i Mosor jednu debelu iz Atene. Tako san sad bar tri godine miran.
Ne bi van ja sve ovo pisa da sad u ðiru nije totalno otvaranje. Big Brother. Interesantno, kako se jakon reklamon može ispizdit sve živo. Ja od novin svaki dan uz Slobodnu, èitan i Jutarnji i Novi list. Zapazija san da se Jutarnji žestoko zalipija uz RTL. A da to nije zato šta su in centrale i glavešine u Njemaèku? Bože, šta san lucidan. Može bit da san ja staromodan, da san se odgojija na TVZ i HRT, ali ovo šta daje RTL, meni to izgleda ka matalica, ka najveæa malograðanština, ka velika šarena laža. E, a zašto bi i minjali koncept? Kad je oni njemaèki RTL uspija zaludit i zadovoljit Njemce, zašto ne bi vridija i nama. A ja ga ne mogu smislit. Pari mi se da slušan Narodni radio. Mediji za zaglupljivanje širokih masa. Još jedna digresija, pa æu se vratit na glavnu misal. Svi su udrili falit prvi prenos šta ga je RTL èinija kad smo igrali kontra Švedske. A u èemu je RTL to bolji od HTV? U tome šta su mi kod slobodnog udarca na ekran nacrtali krug od devet metri? Ili po tome šta je uz mucavog komentatora bija i Zvone Boban? A šta nan je to Zvone pametno reka, osin šta se strašno trudija da govori strogo književski. Više vridu Božo Sušec i Drago Æosiæ nego cili RTL skupa. HTV je godinama bija uz reprezentaciju, dilili su i dobro i zlo, a onda se pojavija RTL, zašuška je s dva srebrenjaka i odma su Srebriæ i oni njegovi iz Nogometnog saveza poletili za pinezima. Je, znan, ovo je novo doba. Glasali smo za kapitalizam. Ali, valjda nešto vridu i neki stari poslovni odnosi, neka prijateljstva, neke uspomene. I neke navike kod nas gledalaca.
NASTAVAK
èetvrtak 23. 9.
A zašto bi ja èinija kobasicu od sride? Lipo æu glavnu misal pribacit na èetvrtak. A glavna misal je bila o Big Brotheru. Ne bi tija nikoga vriðat, ali dozvolite da se malo slobodnije izrazin. Televizija je pozvala ništo peradi, zatvorila ih je u kuæu i stavila svud kamere. I sad narod gleda šta oni èinidu. Šta govoru i o èemu razmišljaju. Kad je narod svatija da od njih nema šta èut, vidit i nauèit, presta ih je gledat. A onda su ovi iz RTL-a poduzeli korake. Napunili su kadu pjenon i natirali ih da se kupaju goli. Narod se zapalija, jer oli je to mala stvar vidit pizdu. Jutarnji je brzo otrèa kod matere od jedne, i donija ekskluzivnu reportažu o tome kako mater nema ništa protiv da mala naslanja pizdu na kameru. Tako je na raèun pizde poveæana gledanost. Uz poveæanu gledanost idu i reklame, ide veæi prihod. A šta æe tek bit kad se poèmedu jebavat!
PIOVE
petak 24. 9.
Šteta šta pri 50 godin nije bilo Big Brothera. A kako æe ga bit kad onda skoro ni televizije nije bilo. Èuja san jednu lipu anegdotu, i sve mi je na vrj jezika da špijan o kome se radi. Dakle, u Zagreb se ženija jedan naš braèki novinar. Uèinija se pir. Jilo se i pilo. Ima bit da se pilo priko mire. Naime, posli dostatne kolièine konzumiranog alkohola, kad su se izmišali maligani, note i raspojasano veselje, na stol se popeja naš uvaženi zagrebaèki Spliæanin. To je oni šta je danas stalni abonent kod Fife, a koji bi svakako želija svoje braèke korijene utopit u splisko kolino. Dakle, dotièni je nakon šta se na tome piru popeja na stol, izvadija veseljka i poèeja pišat. Uz to je na cili glas piva tada popularnu Modugnovu pismu: “Ma piove, piove, sul nostro amor.” Da je to bilo snimit danas, koje bi to polemike izazvalo. Koje rasprave i analize. A novine bi kurile ka cukar.
Evo ove dane svi napadaju Branimira Glavaša koji da se grubo izrazija o predsjedniku Društva novinara Luèiæu. A ja san sto posto uz Glavaša. U ona gruba vrimena kad je cila Slavonija gorila, kad su granate padale po Osijeku, oni iz Glasa Slavonije su se igrali demokracije. Oni su istraživali je li ko ukra koju tvornicu, je li ko ubija nevinoga srpskoga civila, je li ko prodava oružje. I onda je Glavaš uletija s naoružanin drugarima u redakciju, izbacija na glavu urednika i postavija svoje ljude. U cilu je Slavoniju tad zavladala idila. Bez remetilaèkog faktora. Stvar je u tome da triba ocijenit trenutak kad æeš upast u redakciju. A Glavaš je to odlièno procijenija. Onda kad padaju granate. Na njegovu tragu je negdi danas i Vladimir Šeks. I on je upa na HTV. Pitate, di su granate? Eno ih po Iraku. A Irak je naš prijatelj. A kad granate padaju po prijatelju, to je isto ka da padaju po nama. Jer, da nan je Irak neprijatelj, davno bismo veæ dali ruku Americi, i do kraja potaracali tu iraèku teroristièku bandu. Malo in je šta su teroristi nego još imaju i naftu.
0069
subota 25. 9.
Evo me u Zagreb. Posli æu van reæ zašto san tu, a sad najprije da vam rastumaèin ovi naslov. Vidija san Davora Štambuka. To je èovik koji me svaki put oduševi. Da se duh može izvozit, Štambuk bi bija miljarder. Uèinija je posjetnicu na koju piše samo: “Davor Štambuk — tajni agent 0069”. Kad san ga pita je li to malo neprimjereno njegovin godinama, reka mi je: “Jebe me se, ja na moju stranu uvik mogu zabušavat.”
A u Zagreb san doša ka predstavnik Paška. Zoran Pusiæ i Igor Galo èinu u Zagreb susret civilnih društava iz SiCG, BiH i Hrvatske, pa su zvali i Paška ka predstavnika politièke karikature. Uz Branka Efendiæa i mene ka autore Paška, tu su bili još Vele Marinkoviæ iz Ferala, Predrag Koraksiæ iz Beograda, Hasan Fazliæ i Božo Stefanoviæ iz Sarajeva, te Borivoj Dovnikoviæ iz Zagreba. Nisan se baš precizno izrazija. Samo Koraksiæ i ja smo bili fizièki prisutni, a ostali su poslali svoje karikature. Tražija san karikature Otta Reisingera, ali ih nisan vidija. Èudi me da on i Sreæko Puntariæ nisu èinili politièke karikature. Pita san Igora Gala zašto ih nije pozva, a on mi je objasnija da su oni bili više Tuðmanovi agitpropovci nego politièki karikaturisti. A meni su se baš svidili oni njihovi nacrtani èetnici. To je u onom trenutku bila velika potpora našoj stvari.
Nakon izložbe je bija i sastanak te civilne inicijative. Prisustvovali su i naš Mesiæ i bosanski predsjednik Tihiæ. Kako se nije pristojno udaljavat, to san osta slušat. Ajme, pilotine! Ma, sve je to u redu, sve je to pohvalno. Suradnja, razumijevanje, ukidanje viza, podrška ulaska u Evropu, sve je to bilo za prste lizat, ali ovi šta su govorili, ispizdili su i šefa i stanicu. A još kad su na kraju uzeli riè ovi iz meðunarodnih organizacija, došlo mi je da se bacin kroz ponistru. Voditelj je reka da æe oni samo pozdravit skup. A oni su nas pozdravljali svaki po 15 minuti. Da ja toliko pozdravljan punicu kad uðen u kuæu, otrovala bi me za prvi sljedeæi obrok. Iako ni s ovin šta mi daje nisan baš siguran. Kad su rekli da je pauza, Tea Juriæa, Štambuka, Kosijera i mene, više ništa nije moglo zadržat. Probili smo osiguranje i trèali do Èrnomerca. A tamo nas je Milan Labus doèeka s roštiljen. Udrili smo po Maksimirskom nizu. Niste èuli? E, to van je Leskovaèki voz preveden na hrvatski. Bilo je i kajmaka. To nisu prevodili.
A kaj buš prevodil nekaj kaj u sebi ima kaj?
MILIÆ
nedilja 26. 9.
Uvik me ovako zezne. Najprije me želudac zaboli od muke, jer mi se èini da neæu imat o èemu pisat, a onda se raspišen, pa mi za tri zadnja dana ostane samo jedna kartica. Zato, ajmo telegrafski. Najprije sve pohvale Goranu Miliæu. Danas je prvi dan vodija Dnevnik, i sve je dobilo na protoènosti, na lipoti, na zanimljivosti. I ležernosti. Nisan ni trepnija, a Miliæ me veæ doveja do sporta. Baš san bija pod dojmon i baš mu od srca èestitan. Jedino san primjetija da se mrvu postara. Gledan njega, a mislin na sebe. Jebi ga. Idu dani.
Šetan po Zagrebu, gledan tice po stablima, kad me zove Damir Šarac i govori da me na Radio Split napa Ilija Zovko u svojoj humoristièkoj emisiji zato šta se ja zalažen za ukidanje kune ka zadnjeg izdanka ustaštva. Iz toga je izvuka zakljuèak da san ja protiv hrvatske države, a da bi ja sigurno želija da se vrati dinar. Ajme, logike?! To je isto ka da Ilija Zovko doðe kod likara i reèe mu da ima triper i da bi ga se želija riješit. Onda mu doktor odgovori: “Znaèi, ti bi želija da ti odrižen organ, a nasluæujem da bi umisto tripera puno raðe ima sifilis.”
Za popizdit od humora!
JESEN
prvidan 27. 9.
Još san u Zagreb. Juèer je bilo friško, padala je kiša, a danas je malo popustilo. Izlazin u ovu zagrebaèku jesen. Da san Cesariæ, sad bi jesen rimova sa zanesen. A ja umisto da rimujen, gren na noge do Trga. Prolazin kraj Milèecove kavane. I miljuni slika, osjeæaja i mirisa me zapljusnilo. Petnajst san godin uèinija u Zagreb. Petnajst predivnih godin.
KUÈKA
utorak 28. 9.
Ovo okad je jedan od sindikata Slobodne ukinija metaforu, sve više mi te usporedbe, hiperbole, parabole, slobodni udarci i korneri zapinju za uši. Razgovaran na telefon s prijateljicon Nadon, a ona mi se žali na izdavaèe, na honorare, na ljudsku pohlepu, i u jednome momentu mi govori: “Svak te danas jebe ko gluvu kuèku”. Poèeja san se smijat, reka san: “Rukoljub dami” i odma san spustija slušalicu. Nisan tija da mi išta više pokvari tu lipu sliku.

Povratak