S lakton se lakše diše

01.04.2005.

LAKAT
srida 23.3.
Nikidan smo sidili u tinel, Mili se bilo zacrvenilo oko, on ga poèeja trljat, a ženina rodica Krune mu govori: “Poèeši se lakton.” On je gleda i baš da æe se poèet smijat, a ona mu objašnjava: “Okulisti su rekli da se oko smi trljat samo lakton.” Vražja je stvar ti lakat. Kad smo bili mali, igrali bismo se na to ko se može pojubit u lakat. I nikome nije uspilo. A neke lakat baš jubi. Kad san polovicon 90-ih svakodnevno kontaktira s opozicijon, onda su glavne teme bile socijalizam, partizani, miniranja, Tuðman, nasilno izbacivanje iz stanova, zloèini, logori, povampirenje ustaštva, kipteæi šovinizam i sve te lipe stvari, a poèetkon 2000-ih teme su se naglo prominile. U prvi plan su izbili stambeni krediti, anuiteti, kamate, rate, cijena graðevinskog materijala, apartmani, nadogradnja. A to je i razumljivo. Svako vrime nosi svoje teme. I uvik triba èuvat lakat. S lakton se lakše diše.
Evo se o laktu i piše. Aljoša Asanoviæ je izda knjigu “Vatreni lakat”. On je bija odlièan igraè. Drža je sredinu terena, jak na noge, izdržljiv, a balun mu je ima oèi. I umisto da se jedna od tih karakteristika istakne u naslov, on se producira s lakton. A ti njegov lakat, to je nešto najgore i najmuènije šta san vidija na balun. Obrambeni igraè uz njega, gura ga s leða, natižu se oko baluna, a moj Aljoša zamane s lakton i ovoga u èunku. Ovi se skljoka, drži se za glavu, a Aljoša širi ruke prema sucu: “Majke mi, nisan ga ni taka.” I tako, dva lakta po utakmici.
Fakat, pravi lakat. Vatreni.
ZVONA
èetvrtak 24.3.
Svaku godinu doma glasamo oæemo li kupit klima ureðaj, i svaki put je na glasanju izbilo NE. Oæemo se znojit, oæemo puvat, oæemo spavat na teracu, oæemo æutit lito. Sa svin onin noænin zvukovima, èekanjen bave, motorima noæu u tri, glasovima i pismon one lude mladosti šta se vraæa iz noænoga provoda. I kad prid zoru napokon zaspen, kad pribacin lancuniæ priko bubrigi, kad zaplovin u najlipši san, taèno u pet i po zazvoni Sveta Klara. Broija san. Jušto 146 puti. Tu negdi. Jedan vamo, jedan tamo. Ravno u mozak. Ali, kad san danas èuja Bozaniæa kako govori o Evropi, kako je zauzeja pravilni stav — sve san Crkvi oprostija. Sva ona jutarnja buðenja i svu onu zvonjavu ravno u templa. I ono šta su me èinili da buden vulgaran, kad san na svaku rebatajicu zvona ispalija jednu beštimju. Gotovo je! Kupujen klimu. Zatvorit æu duple ponistre, klima radi, a oni neka zvonu.
I onda me zovu oni iz “24 sata” da dan izjavu je li Crkva remeti javni red i mir s onon svojon zvonjavon. Onda ja poènen elaborirat kako se radi o tradiciji, obièajima, da se ne može zaustavit život, ali kad bi veæ moga birat da bi volija da Sveta Klara priskoèi onu zvonjavu u pet i po ujutro. Ako može. Ako ne, gremo naprid. Jer, ovo je Dalmacija, ovo je Mediteran, a uz ovo more, kamene kuæe, cvrèke, bore i tovare, gre i crkva. Lipa, mala, smišna crkva sa crvenin krovon i kampanelon. A koji je to kampanel bez zvona. A zvono zvoni. Najlipju muziku. Najlipje zvuke. Lipa su podnevna zvona, a najlipša su mi ona veèernja. U sumrak. Pa sidnen na zidiæ i mislin svoje. A zvona zvonu.
ŠLIFER
petak 25.3.
Kako se po splisku reèe šlifer? Moga bi ja sad poæ pitat mater ili tetu Mariju, ali mi se ne da. U mene doma ga zovemo šlifer. I nek ostane šlifer. U šlifer se utira deka, pa tako imaš deku i lancun u komadu. I onda ja svako jutro prozraèin posteju, nategnen šlifer, gori bacin deku, zavalin se, pokrijen su dvi dekice, i zapoènen moj radni dan. To mi je kancelarija. Ali, šlifer me zajebaje. Lako mi je za onu stranu di su botuni, di je otvor od šlifera, ali ova druga, ova zatvorena, ta me izluðuje. Deka mi se nabije u ti kraj i nikako je izravnat. Uvatin šlifer za dva kantuna i tresen pet-šest puti, ali deka nikako da se izravna. I onda san izvadija deku iz šlifera, šlifer složija i odložija ga i ka od šale napravija postelju.
Onda je došla žena i udri po meni. Da šta san to uèinija? Da æe se deka izmejat. Da šlifer i štiti deku i daje toplinu. Ja san osta neumoljiv. Reka san: “Oprosti, ali zašto bi šlifer bija pametniji od mene? Je li on doktorira, je li završija fakultet, ima li jaèi koeficijent inteligencije od mene? Zašto bi ja pustija da me on muèi? Je li mi daje jist? Ma, šta je on i ko je on? Ne dolazi u obzir da æe mi jedan obièni šlifer svako jutro kvarit raspoloženje.” Složila se. I sitila. Izrizala je kantune na oni zatvoreni dil šlifera, pa ja sad mogu provuæ ruku, uvatit deku za kraj i lipo je nategnit. Zna san ja da na dugi rok šlifer ne more bit pametniji od mene.
Može, ali uvr glave deset godin.
OSKAR
subota 26.3.
Igramo protiv Islanda. Vrtin malo na utakmicu, malo na film, a mrvu ponovo æirin u “Egzil” Enza Bettize. Toliko je dobar da mu se stalno vraæan. I kad padne gol, stavin oèale i pogledan akciju. Tukli smo Islanda 4:0. I posli utakmice euforija. Špikeri u studio, na teren, u sveèanu salu samo šta ne svršavaju. Judi, tukli smo Island! Ma šta Brazil, Njemaèka, Argentina i Italija, sve je to goli kurac u odnosu na Island. Tri centaršuta, tri gola. Da je za Islanda igra Jazbinšek, gola ne bidu primili. Ma di mi je Jazbinšek pa na pamet!? Znate li vi Jazbinšeka?
Kako æete ga znat kad ga ni ja ne znan. Samo san èuja o njemu. Igra je centarhalfa u Dinama. Ili još pri u Graðanskoga? Ili u HAŠK-a? Moj Ante Doriæ bi to sve zna, ali šta æu poæ sad èovika zajebavat. Uglavnom, toga Jazbinšeka su zvali Oskar. Zašto Oskar? Zato jer je Oskar bija niki lik iz crtiæa, niki pelikan šta je sve živo guta. Tako i Jazbinšek. Šta god bi došlo u šesnaesterac, sve bi oèistija. A jeste li znali da je ti Jazbinšek svojedobno potpisa za Hajduka? Je, èasna riè. I to je bija transfer stoljeæa. Vukas, Drvodjeliæ, Stinèiæ, Papec Pavlica, Kranjèar, sve su to Zagrepèani šta su došli u Hajduka, ali samo je Jazbinšek bija mega-zvijezda. Gotov igraè. Pojam. Nije puno igra, èak ne znan je li i nastupija za Hajduka, ali da je potpisa, potpisa je. I volija bi da to historièari sporta zabilježu.
A ne da ispadne ka ovo s Paviæen i Slobodnon. Je potpisa, nije potpisa. A i kad potpiše, pitanje je oæe li nastupit.
NOVINAR
nedilja 27.3.
Kako iduæi vikend opet gren u Zagreb jer me stavilo u Komisiju za novinarske nagrade, to se ovi vikend pripreman. Dobija san dva kila materijali i sad èitan èlanke, vijesti, reportaže, intervjue, kolumne, i na komad karte notajen svoje favorite. Sve san pogleda, ni jedan mi zarez nije promaka, a kad san doša do propozicija poèeja san se smijat. Znate li koja je nagrada za Novinara godine? Pet iljad kun! A Nagrada za životno djelo — 15 iljad. Koga oni zajebaju?! Boje bi bilo da dadu èoviku pest, nego tu sumu. Ali, kako smo mi nauèili na mrvice, onda æe i tih pet iljad dobitniku bit veliko ka brdo. Kad san to isprièa ženi, ona mi govori da se na lokalno radio vrti igra di se slušaoci javljaju i pivaju. I ko na kraju natjecanja bude najboji, njemu æe sponzor dat 15 iljad. Je li to famozno? Petnajst iljad za otpivanu pismicu, i 15 iljad za 40 godin novinarskog rada. A sve bi se dalo lako riješit. Nas u Novinarskon društvu ima blizu pet iljad. Koja je to sila?! A da me pitate, ja bi zna nabrojit najviše 50 imena. Ajde, nek ih je sto. Nego, da nastavin misao. Dakle, nas pet iljad bi, bez mislit, svaki izdvoija deset kuna za Novinara godine i 20 kun za onoga ko dobije Nagradu za životno djelo. I, eto, svi sritni. A ovako, tuga i nevoja.
Kako drugi neæedu pišat po nama, kad mi držimo do sebe ka do prosjaka Luke.
PENZIONERI
prvidan 28.3.
Zadnji put san pisa o penzionerima, i zvalo me sa svi stran. Bilo ih je šta su se smijali i rekli da san in baš lipo napisa, a puno više je bilo onih šta su mi izbeštimali sve mrtvo i živo, i rekli da me više neæedu èitat. A ja se samo smijen. Sitin se tete Zore šta je znala reæ: “Nemojte mi davat šta ste mi davali”, a onda bi dodala: “Možete mi na malu uzal vezat.” Najdraži mi je bija jedan od 80 godin, koji je reka da san mu oèi otvorija. Evo toga dijaloga:
— Živin s malon penzijon, jedva spajan kraj s krajen, ni za sprovod niman, sto puti san se mislija ubit, a onda si me ti prosvitlija.
— Kako?
— Lipo. Napisa si da prodamo stanove koje smo u socijalizmu mukte dobili. I šta san uèinija? Javija san se susidu pomorcu.
— Ol æete navigat?
— Ma, ajde u kurac! Stan mi je od 60 kvadrati u centru grada. Nek je 2 iljade kvadrat, to smo ga procijenili na 120 iljad euri. Da san mu treæinu popusta, jer me neæe dirat dok san živ, i on mi je izbroija 80 iljad na ruke. Nek poèièan iljadu euri na misec, to mi je 80 miseci, a to ti je skoro 7 godin.
— A šta æete ako poživite duže?
— Nema šansi. Iljadu euri plus ova moja penzija, to æe mi omoguæit sve ono šta nisan dosad moga. Fino meso, lipa vina, slako, putovanja, kafanu... I sva ta hranjiva spiza, svi ti cukri, masti, maligani i Mageljani, sve æe me to potrošit i brzo æu partit sit, sritan i zadovoljan.
— A ako ipak poživite priko tih sedan godin?
— Onda æu se bacit pod feratu.
— Ko æe dat u Split ferate?!
— Dobro, onda æu se itnit Kerumu pod oni majbah.
DIREKTNO
utorak 29.3.
Dosta mi je Amerike. Bija san tri puta, vidija šta san ima vidit, ali me isto razveselila vijest da æe se iz Splita letit direktno za New York. Poèetkon 91. san iz Beograda letija direktno u New York. Baš mi je drago da se i moj Split opoštenija. Jedino me muèi ona riè — direktno. Jer, Croatia govori da æe se slijetat u Island radi uzimanja goriva. Direktno, uz spuštanje?!
Draga, jesan li ti ja prvi? Jesi, jedino san se par puti prije tebe nategla radi uzimanja goriva.

Povratak