Evo me na Velesajam. Ta riè velesajam, onda kad sa ja sta u Zagreb, imala je za nas èarobnu moæ. Sve nika tehnika, sve nika èuda, sve ništo svjetsko, plastièno, puno koluri, nama nedostupno. Znali bi poæ sa školon, a znali bi nas odvest otac i mater. I od svega šta se siæan od tih odlazaka, pantin jedino velike nade i veliki umor. Po cili dan smo išli od štanda do štanda, uzimali one prospekte, trpali u kesicu, i na kraj dana se toliko toga nakupilo da smo jedva vukli tu kesu. Onda bi došli doma, stavili bi tu punu kesu ispod posteje, ka skriveno blago, i nikad više ne bi u tu kesu povirili. Posli misec dan, mater bi to itnila u škovace.
Od tih velesajmova pantin oni elektrièni vlakiæ, prve sladolede na štapicu, za kojih nikad nije bilo pinez, zatim amerièki i kineski paviljon. U amerièki je uvik bila najmodernija tehnika, atomske kužine, lipa auta i niki roboti, a u kineski nisan nikad ni ulazija, jer me nije zanimalo. Ali je paviljon sam po sebi bija èudnovato lip. Eno ga i danas. Stoji oni zeleni krov, ona zelena pagoda. Nadan se da nisan s ovon pagodon štagod zabuca. A baš mi je draga ta riè. Pagoda, ka Jagoda. A kad reèen Jagoda, odma se sitin Jagode Macure. Sitin se ja i Ive Juriæa koji je bija dizajner u Dalmacijavino, a eno ga i danas tamo. I on bi uvik dolazija uredit štand svoje firme za Velesajam. I uvik bi se javija bratu i meni. Onda bi mi išli tamo i bumbili pipi. A za doma bi dobili amaro 18 Izolabela.

Sve u reklame

A danas san na Velesajam doša službeno. Dobija san zadatak da popratin Meðunarodne dane marketinga koji se održavaju od 29. do 31. 1. 2004. A ne bi ja dobija ti zadatak da na toj manifestaciji ne nastupaju i naši. Marketing Slobodne Dalmacije. A koliko je važan marketing, najbolje je pokaza mr. sc. Nikša Svilièiæ. Ovo Svilièiæ me odma sitilo barba Leše Alfireviæa. On je bija u partizane komesar neèega i reka je jednome svome borcu s Visa, kojemu je bilo prezime Svilièiæ, da æe mu dat sedan dan osustva ako reæe kako mu je prezime. Onda bi ovi ispalija: "Šviliciæ!", a barba Leše bi mu reka da nije Šviliciæ, nego Svilièiæ, a oti bi reka: "E, šjor komešar, to i ja govorin, Šviliciæ." I tako, nikad na osustvo.
Nego, da se mi vratimo našemu magistru Svilièiæu. On je objasnija da se — Fenomen subliminalnih poruka pojavio sredinom pedesetih godina prošlog stoljeæa, kada je James Vicary, dosjetljivi manager lokalnog kina u New Jerseyju, prvi put u povijesti pokušao svjesno utjecati na potrošaèku podsvijest. Prije poèetka kinopredstave, za vrijeme prikazivanja vijesti i žurnala, Vicary je u filmski materijal insertirao pozive na kupnju, s namjerom da utjeèe na podsvijesnu percepciju potrošaèa. Poruke su se sastojale od jednog framea (1/25 sec) s telopom: "Drink Coke" i "Eat popcorn". Rezultati su bili uistinu fascinantni. Prodaja coca-cole za trajanja kinopredstave je narasla za 57,5 posto, a kokica za 18,1 posto, u usporedbi s periodom prije emitiranja inserta sa subliminalnom porukom.
Koji san ja kreten. A ja, kad vidin reklamu na televiziju, odma vrtin na neki drugi program pa ako i tamo naletin na reklame, a uvik naletin, onda se u televiziju itan papuèon. Ne bi cili svit ulaga u reklame kad od toga ne bi bilo koristi. Zato vaja podržat marketing, a naroèito naš marketing. Slobodne Dalmacije. Evo šta mi je rekla Tonka Èoviæ koju san zateka za našin štandon:

Pivaèki ansambl

— A i ti si ovde?
— Jesan. Poslalo me da napišen štagod o ovin dogaðanjima. Ti isto radiš u naš marketing?
— Naravno.
— I šta si ti ovde?
— Došla san povirit. Dovela san dicu iz moga kluba Grdelin na plivaèko prvenstvo Hrvatske za juniore i seniore...
— Ol u Split postoji ti Grdelin?
— Naravno. Tu smo ti treneri Slaven Šitiæ i ja, i nama je bilo u interesu da se u plivaèkin klubovima sve vrti oko plivaèi, a ne oko uprave. Znaš, meni Mornar je uvik osta u srcu, ali mi se èini da tamo nisu baš uvik plivaèi bili u prvom planu. Mislim da je cilj sporta da omoguæi sportašu da šta dulje ostane u sportu, a ne da nan se dica sa 14 godina štufaju...
Svaka joj piva. Zafalija san Tonki i iša se napit malo bire i izist sendviè od pršuta. Bilo ih je u Split koji su govorili: "Mala, dat æeš mi jedan sengviè od gabriloviæa" ili onih šta bi rekli: "Mala, daj mi segviè od mutradale." A za štandon Slobodne nije bila jedna, nego dvi male. Mislija san se je li mi bolje od njih uzest izjavu ili sendviè. A onda je proradija novinarski nerv i nisan moga odolit. Uzeja san sendviè. Isto san dozna da se zovu Karmen Matkoviæ i Ana Buèeviæ, da su naše Spliæanke, da su ovde na studije, da studiraju kemiju. A žvelte su, vridne, cili štand držu ap—tak. A ol se lako obranit od ovih gamauti. Ajde, nema baš puno posjetilaca, ali ko bi namirija ovi muški dil glazbeno-pivaèkog ansambla Slobodne Dalmacije. Šta muških, šta ženskih, ima ih usve 16, i oni držu štimung isprid štanda i stvarno je naš štand za glavu prišiša svih. Ako malo æutiš more i naš kraj, nemoš a da se ne naježiš kad ih èuješ kako pivaju i sviraju. Plus u pozadini Verzotijeva ogromna fotografija Baèvic u litnje popodne, kad su Baèvice krcate kupaèi. A ima bit da je snimija kad je uèinilo jugo, pa pina od onih vali daje ciloj atmosferi dodatni šug. I odsjaj sunca u moru. I dok ovi pivaju, dvojicu je angažiralo, bit æe to ove zagrebaèke deèke, skinilo ih u mudantine i reklo da zaigraju na picigin. A oni, Bože mi prosti, uzeli oni veliki balun za napušivanje i poèeli se dodavat ka ženskice. Kad smo se stali smijat, uzeli su niki plastièni balunèiæ, al veæ je bilo kasno. Veæ ih je Ado ovjekovjeèija.
I u cilome tome šušuru najviše san gušta gledat muški dil ansambla. Pivali su, jesu, lipo su pivali, ali su im oèi stalno bižale na pršut. Jedva bi doèekali pauzu, a onda bi Zdene Matošiæ sta rizat pršut, Babo Mrduljaš mu je šekondava, a Davor Matanoviæ je sta u fermu, i kako bi koja feta došla na pladanj, on bi je proguca ka galeb. Sriæa da je sponzor pršuti firma Dalmatiko, jer bi inaèe, po ovima iz ansambla, brzo Slobodna išla na inkanat. Dakle, bilo je pršuta, bilo je Trentonovih sponzoriran maslin, ulja, paštete od tunja i kapari, a bilo je i Tea Verbanca. On je direktor našega marketinga, ja san doša do njega, izvadija notes, i samo mu reka:
— Da èujen!
— Šta?
— Sve. Lipo puèki. Nemoj mi koristit izraze.
— Dakle, ovo ti je sajam svega šta se u marketingu radi. Svi su ti ovde. Mediji, to su ti novine, radio, televizija, plus sve marketinške kuæe, plus popratne djelatnosti, štampani materijali, plakati, majice, kape, borše...
— Golduni?
— Nemoj, prikinit æeš mi nit. Dakle, ovde je sve okrenuto kupcu usluga. Recimo HT ili VIP doðu ovde i javu se nekoj jakoj marketinškoj kuæi i reèu in: osmislite nam reklamnu kampanju, da budemo prepoznatljivi na tržištu, evo vam, recimo, sto milijuni marak i vi to raspodijelite po medijima. Onda ovi iz marketinške kuæe reèedu: 50 posto reklama ide na Televiziju, 10 posto Veèernjem, 10 Juatarnjem, 10 radiju...
— A nama?
— I nama 10 posto. Znaš, više niko ne može priskoèit Slobodnu ako oæe pokrit Dalmaciju. I mi, i Jutarnji, i Veèernji, imamo dnevno 12 do 13 stranica reklama, samo su njihovi oglasi za nekih 30 posto skuplji jer se oni prodaju u veæem broju primjeraka.

Novine i oglasi

— Oni 100 iljad, a mi 50?
— Neæe bit. Zadnji podaci o prodanim primjercima su Veèernjih 90 iljad, Juatrnjih 70, a mi oko 50. A di su nan još Dobra kob, Oblutak, Mali oglasnik, a nudimo i tiskarske usluge.
— Koji je odnos u svitu izmeðu zarade od prodaje novine i pinez dobivenih od oglasa, a koji je ti odnos kod nas?
— Evo, ovako. U svitu ti tri dila donose oglasi, a jedan prodaja. Dok je u Hrvatsku ti odnos obièno 1:1, s tin da u nas u Slobodnu, ti dil od oglasa ima uzlazni trend. Ima ti veæ u Francuskoj i Švedskoj novina koje se dilu mukte i živu od samih oglasa. Ol u Ameriku, kad novinu platiæ 25 centi, to nije mukte? Eto, zato je važno da smo ovde prisutni, da se èuje za Slobodnu. Govoriš nema puno svita, a moraš znat da je bila Televizija i nek samo na pet sekundi zasvitli na ekran ime Slobodne Dalmacije, puno smo uèinili...
— A šta si tija s ovin piciginon, s Baèvican, moren...
— A po èemu smo mi to ovima prepoznatljivi, moraš im udrit u žicu: Evo smo stavili u boèice pijesak s Baèvic i to dilimo.
Teo je iša do pulta, vadi jednu boèicu s pijeskon i daje mi je. Ja uziman, zafalijen, a Babo i Zdene stoju i govoru: "Ajme, blago ti se." Teo ide po još boèic i nudi njima. Zdene govori: "Iman ja toga salbuna u mudantine koliko oæeš", a Babo se nadovežije: "Ja ga iman u bubrige." Teo in nudi za kojega prijateja, a oni uglas:
— Šegviæ ga ima u glavu.
— Koji Šegviæ?
— Znat æe on.
Bidan moj Rato, sve po njemu.