Hrvatski idol danas više ne govori hrvatski

15.07.2004.

U rjeèniku stranih rijeèi »idolom« se objašnjava »kip ili nadnaravno biæe slijepa obožavanja«, a što je »hrvatski idol« u ovom »glamuroznom vremenu totalne slobode, zabave, seksa, gay parade, lažnih snova i opijata«, zorno nam svirkom i pjesmom oslikava Nova tv. Sva sila do juèer nepoznatih novih i mladih pjevaèa pod okriljem »Coca-cola music stars partyja« i »Story SuperNove« pjeva poput nekadašnjih hollywoodskih zvijezda mjuzikla, oèito sanjajuæi da takvima i postanu.
Vrišti pred njima maloljetno gledalište, njiše se u ritmu nekoliko starijih kojima je televizija profesija, žiri se trudi da se doima što ozbiljnijim, mjuzikhol blješti i trešti od ritma i reflektora, pa nek" se narod u društvu najnovijih promidžbenih poruka zabavlja.
Ali nešto novo ipak upada u oèi: »Hrvatski idol« više ne zna pjevati – hrvatski! Nudi rijeèi samo za one koji znaju – engleski!
Jer živimo, takoðer, u vremenu kada je samo važno a si – stranac!
Dakle, nakon što se uboga i mala Hrvatska nakon pola stoljeæa, i više uspjela osloboditi diktature ruskosrpskih turcizama i raznih nametnutih idola s Istoka, eto je pod omaljujuæim diktatom tržišne »coca-cola« kulture s poslovnog Zapada pa se tako našla okrenuta novim idolima, samo pod uvjetom da ne bude iz vlastite kuæe.
Sloboda sama po sebi s pravom je opjevana u toj »kuæi« kao prvi i najdraži idol, ali jesu li mnogi pjevaèi o njoj svjesni je li ona iluzija? Upravo je prošla godišnjica smrti jednog idola te vrste, amerièke pjevaèice Judy Garland, koja je usprkos slavi, zarana završila u alkoholu, drogi i opetovanom pokušaju samoubojstva.
Ali, da ne pomislimo, kako je rijeè samo o nekoj Novoj tv. Naprotiv, ona je samo hrabro ponudila ono èega se HTV još pomalo stidi i obilazi »provinciju« imitirajuæi sve to s »Hitom do hita«, a maleni Hrvatski radio, da ne zaostane »za vremenom«, u veèernjim nas satima èasti emisijama o Robiæevoj generaciji s »Pluskvamperfektom«! (Naslov je doduše gramatièki, no važno je da nije na hrvatskom!)
I maturalne proslave završavaju pod paskom nastavnika i ravnatelja sliènim odabirom i ulica vrvi cool i super izrazima.
U toj suludoj borbi za prestiž svi ti oponašatelji ipak ne vide da baš taj zapadni svijet, za kojim kaskamo, ima mnogo bolje svoje »idole« pa nije èudo da jedan malo ozbiljniji BBC-jev žiri nagraðuje onu našu doista genijalnu Istranku, koja je èakavštinu pretvorila u novu »etnomuziku«, kakve oni nemaju.
Biti izvoran, svoj i nov i nije baš tako cool lako, pa ostanimo radije malko »konzervativni«, želimo li postati »moderni«, jer, prodamo li za lažnu slavu i svoj jezik (Jadran i ostale »ljepote« veæ prodajemo), onda æemo neizostavno postati treæerazrednom imitacijom »prošlog svršenog vremena« (pluskvamperfekta).
I stari su Hrvati imali svog idola. Jednom »Kipu domovine« ispjevao je još 1831. godine pjesmu zaboravljeni Pavao Štoos, rugajuæi se vrlo suvremeno: »Vre i svoj jezik hote zabit Horvati, ter drugi narod postati«, napisao je.
A zašto su upravo mali i požrtvovni Hrvati uvijek nastojali žrtvovati za druge i svoj jezik (za razliku od još manjih Slovenaca), druga je pouèna prièa o kojoj bi mogli »transparentnije« progovoriti ne samo jezikoslovci nego i politièari, koji tako euforièno »integriraju« svoj narod u nove spasonosne graðanske »integracije«.
Autor je novinar i publicist iz Zagreba.

Povratak