Dalmacija na kolinima

20.11.2004.

PROFIT
srida, 10. 11.
Dok pišen, ležin na livi bok i držin glavu poduprtu rukon. Samo je problem di se poduprit. Iza uva boli, na èelo boli, ispod brade neudobno. Ovo me bija napa herpes. Sad izvanka djelujen skoro normalno, ali iznutra rebumbaje. Usitno, ali kontinuirano. Nema veze, na mlado je, proæ æe. Evo san se podupra izmeðu uva, èela i brade, i mislin kako iznit misal, odnosno kako je uoblièit, a da to ne ispadne bolno za nas koji smo prošli pedesetu. Naime, RTL i još nike televiziju èinu ankete na uzorku populacije izmeðu 18 i 49 godin. To je njihova ciljana grupa. To su oni za koje oni èinidu program. Dobro je, svatija san poruku. Ne valja se nametat. Kako se ja baš ne snalazin u ovin tehnièkin ostvarenjima, zamolija san Franu da mi televizijske programe složi tako da ljudima ne smetan. Sad to ide ovin redon: Prvi i Drugi HRT plus Plus, onda dva talijanska, francuski, španjolski, Eurosport, CNN, Discovery, pa onda ova lokalna sitnež. Govoru da ovi herpes zna doæ od stresa. More bit da mi je ovo i došlo od toga šta san dosad, za pribacit se od HRT-a do RAI-ja, mora prelazit priko ovih lokalnih televizija. A tamo sve lik do lika, svak bi tija imat svoju televiziju, svak misli da ti može bez kucanja upadat u sobu.
Zato se triba ogradit, triba se izolirat i triba se obranit. Ajde, od ovih sitnih se i moš nekako obranit, ali Nova i RTL me uvik zajebu. Namamu te kojin dobrin filmon ili kojin znaèajnin goston, pa dok to èekaš, zeznu te sa škovacama omotanin u celofan. Malo æu se poigrat datumima. Gleda san na Novu “Po ure torture”, i baš mi je uèinilo muku. One dvi male figuraju. I oko njih bi se sve tribalo vrtit. I kad su veæ pustile onoga neduhovitoga, netalentiranoga i mucavoga da in vodi Davnik, i kad in se veæ, iz ne znan kojih razloga, prikrpila Nataša Bebiæ, onda ne bi smile pustit da in glavni štos u emisiji bude prdež, i da s tin ispušnim plinovima završavaju emisiju. Šta se mene tièe, iduæi put se mogu i posrat direktno u kameru, ali ja to više ne bum gledal. Jedino mi je krivo šta snimaju po Baèvicama. Znan da neman monopol na Baèvice, ali mi je žaj kad vidin da se na najlipšoj lokaciji sere po Splitu i po onome šta bi Split triba predstavljat.
Baš bi bilo lipo vidit da se po plièaku Baèvic šetaju zagrljeni Runjiæ, Oliver i Fiamengo, a da iz zvuènika dopire “Karoca gre”. Ima bit da stvarno gre.
SUZE
èetvrtak, 11. 11.
Ajme lipoga datuma. Podsjeæa me na prepis Ivanove svjedodžbe. Okad se rješija škole, priporodija se. Po cili dan piva. Pusti na cili glas Marseljezu, onda stane isprid radija i dirigira. Puna ga je kuæa, skaèe, skliže se po parketima i sve jubi oko sebe. Koliko ima bidne dice šta ih je knjiga ispizdila. Ambiciozni roditelji bi ih vezali za katrigu i, ajde, uèi moj! Bubaj! Pišaj krv, ali æeš uèit! I di su sad? Krepaju po kancelarijama. Frustrirani. Jadni. Oženili se za istu takvu šta su je u djetinjstvu veživali i tirali da uèi. I sad zamislite kakva su in dica. Imaju tikove èin se rodu. I onda nan takvi doðu za župane, popnu se do Sabora, uðu u Vladu. I kakva æe nan zemlja bit nego puna tikova...
Nisan tija o Ivanu. Povuklo me. Tija san o Frani. Spasija me. Danas uživan gledat televiziju. Nema više onih lokalnih diletanata, nema više onih šta bi vježbali na meni. Ajde, pokušala me i HRT iznervat, ali san se odupra. Ustvari, dozirano san joj se pustija. Kako nikad nisan ni minut gleda Villu Mariju, iša san vidit šta je to. Èak san se i koncentrira. Mogu van reæ da je to famozno. Ali nije to za mene. Valjda san i ovde ispa iz ciljane grupe. Tamo je išlo po godinama, ovde, možda, po pameti. Oèito san glup ka kurac. Danas san gleda i Lokasa. Volin ga još okad je krenija s Upitnikon. Ali, kako se Upitnik ofuca, normalno je da je Lokas iša dalje. Prominila se emisija, ali je on osta isti. Razoružavajuæi osmjeh, nonšalancija i lakoæa komunikacije. Jedino ga jebe šta ne zna šta æe s goston. Govori moj Frane da je on takva pitanja postavlja ono kad je èinija spomenar u èetvrti osnovne. Eto, zato više neæu gledat ni Lokasa.
Mogu zamislit kako æe se to Lokasa dojmit. Odma æe se itnit s nebodera.
TREÆINA
petak, 12. 11.
Zove me rodica Rodanka i izdaje komandu. Ona nije od velike prièe. Ona je od onih ajn-cvaj. Govori mi: “Uzmi današnju Slobodnu, stranica 19., gori na vrh imaš èlanak Treæina novca ide Gradu. To mi obradi i svašta in izgovori. Razbojnici! Opet èinidu nacionalizaciju! Nikad in dosta tuðega.” Ja san samo udrija petama i reka: “Razumem!” A koga æu poslušat ako ne moju Rodanku. Ko more zaboravit onu lipotu ditinjstva, ona lita kad san kuferiæon dolazija iz Zagreba... Dakle, da preveden: Rodanka ima polje u Trstenik, ona bi to prodala, ali joj Grad uzima treæinu, jer da je Grad ulaga u komunalu, i ko oæe prodat za dvi treæine vridnosti more dobit pineze odma, a ko ne želi, nek da Grad na sud, i nek èeka puste godine da sud to riješi. I sad ajmo raèunat. Rodankin dida Ivan je ima cilo polje. Osan iljad metri. To je išlo na dva sina. Jozu i Jerka. Jerko je Rodankin otac. Znaèi Jerku je dopalo 4 iljade metri. Ali, Rodanka ima i brata. Znaèi, Rodankino je dvi iljade. I da to Rodanka proda odma, dobila bi pineze za 1333 metra, pa bi za onu 333 metra mogla poæ sa svojin Marinkon na krstarenje i još štagod stavit u bièvicu, a 1000 metri ostavit sinovima. Kako to Rodanka ne želi uèinit, jer da želi, ne bi me zvala i ne bi ovako poludila, da vidimo šta æe se dalje dogaðat.
Ona æe dat Grad na sud, a kako naš sud radi ovako kako radi to se neæe rješit još jedno 15 godin. Rodanki je sad 60, plus onih 15, eto ti lipih 75. Ko živ ko mrtav. Rodanka ima tri sina. Tona, Hrvoja i Ivu. Toni ima Martu, Leu i Marina. Hrvoje ih ima pet. Klaru, Terezu, Gabrijelu, Anu i Dominu. Ivo dvoje. Mirjam i Jeru. I šta æe se dogodit? Kad se to riješi u korist Rodanke, jušto æe unuèad prispit na dil. Pa æe dica od Tona dobit po 220 metri, dica od Hrvoja po 132, a Ivina dica po 330 metri. I to pod uvjetom da Toni, Hrvoje i Ivo više nemaju dice. A ako nastavu ovon žestinon, sve me straj da æe Rodankina unuèad dobit manje od 100 metri svaki. A tih 100 metri, to je svakome po jedno lipo auto. Neka dice, neka auti. Nek se vozu, nek guštaju. A pradida Jere je svaki dan odija u polje i sadija pome. Rodile pome autima.
I sad se Grad nameèija na te aute. Bez orat i kopat. Ma, gle kurca!
KOTONJADA
subota, 13. 11.
None mi je èinila kotonjadu. Ne siæan se kad san je zadnji put jia. I sad me iznenadija Æoso. Èuja je da ležin, pa mi je posla komad kotonjade. Nikome nisan da. Uzeja san kuèarin i pomalo je krajava. Da je i Feði fetu. A Feða je nosi u Italiju. On i Saša su išli do Enza Bettize. Jo, šta æe Bettiza guštat u kotonjadi. Jer, nema ništa lipše od zvukova rodnog kraja.
Bravo naši! Oni je tetovira Dražu na ruku, i naši su mu zabranili ulaz u zemlju. E, tako triba! Ti ga voliš, ti ga šetaj, a meni ga pod nos ne guraj. Da je reka da æe igrat u duge rukave, svaka èast. Pokri ga i igraj. Jer, šta mi znamo šta je ko na jaja tetovira. Moga je i Paveliæa. Pardon, Paveliæ ide na veseljka, a Budak i Francetiæ idu na jaja. Ipak triba poštovat hijerarhiju.
Kako ona gradonaèelnica Zadra zna di šta ide. Triba bi joj Sanader javit da pogleda na kalendar. Davno je prošla 1993. kad su letile knjige u kontejner i kad se bez zadrške pjucalo po cilome razdoblju od ’41. do ’91. Ali, ne triba se ni Zadranima mišat u izbor. Kad su u stanju popjuvat 50 godin svoje povijesti, nek in je sa sriæon. Nek se ugledaju u nas Spliæane. Mi jesmo, doduše, izbrisali sve ulice, škole, brode i poduzeæa šta su nosila neslavna imena, ali zato mi još uvik imamo Trg doktora Franje Tuðmana. E, Split drži do sebe.
POTOM
nedilja, 14. 11.
Èetrnajst uri je trajalo. Pa kako?! Meni je soba na sjever. Zid je ka kartina, a na ponistru unjula stakla. Tek san ujutro stavija dupla. Orkanska bura, plus kiša, i sve to u moju ponistru. Sve san èeka da mi odnese krov. Sve se treslo. Onda sutra èekan na televiziju šta æe javit. Èekan slike, izvještaje. Malo i ništa. Da bar daju koji široki plan, da vidin Split, Rivu, bilo šta. A oni snimu granu na pod i gotovo. Nit vidiš di je ni odakle je. Moglo je to bit i na Madagaskar. Uglavnom, nisan zadovoljan. Jedanput u 30 godin imamo orkan, pravi pravcati orkan, a Televizija indiferentna. Da smo bar ovoj buri, ovome orkanu dali koje ime. Ono ka Amerikanci. Recimo, Tereža. Pa lipo javjali: “Tereža ranila deset Sinjani, oborila pet Spliæani i dva tovara. Pobacala u more 50 Makarani. I to one iz Arbuna. Pametna je Tereža. Èini Tereža ideološku èistku. Nije Tereža pizda.”
Zove me teta Ivna iz Kaštili i govori da je zaustavljaju susidi i tumaèu: “Znaš da nas ovako nije niko uništija. Prošli su ovuda i Nijemci i Talijanci, prošlo je bandi i bandi, ali niko nikad nije ovako Dalmaciju bacija na kolina.” A o èemu se radi. Ova bura je polomila sve masline i bacila ih na tle. Pa sad Kaštelani vežiju kušiniæe na kolina, na gujcu, na lakte, lizu po tleju i skupjaju masline. Da su svima dlanovi krvavi. Nema veze. Važno je okrvavit ruke.
Sad æedu Kaštelani skoèit: “A èa nan ti ne bi da ni prajca zaklat?!”
TIJANIÆ
prvidan, 15. 11.
Nisan tija mišat Terežu i Tijaniæa. Ipak je Tereža dominirala nediljon. Pa san Tijaniæa pribacija za danas, a juèer je gostova kod Stankoviæa. Tijaniæ je pripametan, sve zna, snalažljiv, brz na jeziku, naèitan, siguran u sebe, a isto san ga posla u 533 pizde materine. I to onako od srca. On je ka i Momo Kapor. Pisac kojega san s gušton èita. Novinar koji se nikoga nije boja, èovik koji je u Nedjeljnoj i Slobodnoj ima jednu od najèitanijih kolumni. Jesan, volija san ga. Ka šta san gušta èitat Juga Grizelja, Smoju, Ivana Starèeviæa, Gojka Marinkoviæa, Jelenu Lovriæ, Jožu Vlahoviæa, Igora Mandiæa, e tako san gušta èitat i Tijaniæa. I sad mi je žaj samo to, šta nan prije 16 godin Tijaniæ nije otkrija, nije napisa, nije objasnija da Draža Mihailoviæ nije fašista. Ka šta nan je to lipo pokuša objasnit juèer u emisiji “Nediljon u dva”. Pa da ga skinen sa sledovanja. I sa spiska. Cili život se šverca ka demokrat, ka naprednjak koji bi za istinu i poginija, a svo to vrime je u rezervi ima onoga koljaèa i razbojnika. Ili opet igra neku igru da bi saèuva misto direktora Televizije Srbije.
Nek se igra. Ali bez mene. Eto ga tamo.
ÈIKA
utorak, 16. 11.
Tija san pisat o onoj emisiji di se govori o ruskoj atomskoj podmornici, o tome kako je duga 176 metri, široka 25, sa 180 èlanova posade, i koja legne na dno oceana, i odozdal može ispalit toliko raketa s atomskim bombama, koje bi mogle uništit po zemaljske kugle. I tija san završit s onin — A, zato su Amerikanci s Rusima u dobre. A može i obratno.
Ali, neæu o podmornici, nego o Èiki Kragiæu. Neæu ni o njemu u dugo. Bolu mi ga noge. Pa se pripa. Ne izlazi iz kuæe. Oèev mi je prijatelj i vršnjak. Šteta šta nije pisa. Ne virujen da ima Spliæanina koji o onome Splitu, odnosno o onim stanovnicima zna više od Èike. O Splitu i Hajduku.
Zato, Èika, drž se! I uvati se pisat.

Povratak